Preksinoć sam malo povraćao. Da, čitao sam “Lovca na zmajeve”, tačnije prvih 5 strana. Više od toga nijesam moga izdržat.
Pošto su svi hvalili tu knjigu, i na svaki korak se moglo čut da je to ultra-show-mega umjetničko dostignuće, a pošto ja imam običaj da sva ultra-mega-show-giga umjetnička dostignuća koja se tek pojave onako lagano zaobiđem, tako sam i “Lovca na zmajeve” tek sad uzeo čitat.
1.
Prvo što me dočekalo kad sam otvorio knjigu su zahvalnice. Cijela strana zahvalnica, đe se autor vječno zahvaljuje, blagosilja, i aminuje sve koji su pomogli stvaranje projekta. “O-ou!” pomislih u sebe, “ovo ne sluti na dobro”. Neviđenom lakoćom sam preskočio prvu zahvalnu stranu.
2.
I onda sam se predao čarobnom svijetu Haleda Hoseinija koji se otvarao predamnom počevši od druge stranice. Sve je bilo u redu do kraja prvog pasusa kada se moje crne slutnje sa preskočene prve stranice i “Izraza zahvalnosti” pojačavaju. Pisac upotrebljava preko 5 pridjeva kako bi opisa sebe kako čuči iza nekog zida i sere, a onda poentira zadnjom rečenicom đe upotrebljava neku stilsku figuru, valjda metaforu ili simboliku il tako nešto, da reče da on viri iza tog zida godinama, od tad pa do sad. E sad, kome je zanimljivo što on viri iza tog zida i sere? Nikome. A kome je zanimljivo kako on cio život tako živi? Opet nikome. Znači, u prvom pasusu pisac se predstavio kao čučeći seronja koji žmirka iza zida.
3.
S dozom opreza sam preša na drugu stranu, strepeći kakve me tu gadosti čekaju. I ka da sam vidovit – BUP! – Hoseini opet postavlja stilsku figuru! U dvije rečenice me je bombardova sa dvije stilske figure! Strašno, druga je govorila o tome kako priča telefonom sa prijateljem iz Pakistana, no na vezi nije bio samo on, nego je tu bila i piščeva “prošlost neokajanih grijeha”!!! Već mi biva pomalo loše. Brišem znoj sa čela, nadajući se makar smanjenom broju pridjeva u drugom pasusu kad je već tako loše prošlo sa stilskom figurom. Srećom, optimizam nije bio uzaludu, bilo je svega par pridjeva (rano popodnevno sunce, oštri povjetarac, dva crvena zmaja). Ali… jebi ga. Kraj pasusa i oštar bol u želucu. Hoseini me na kvarno šutnuo stilskom figurom kad sam već mislio da mogu preć na treći pasus! Dva zmaja koja je vidio dok je sra iza zidića i virio, su “kao dva oka što gledaju San Francisko”!!! Ovo je bilo totalno mučki od Haleda, nisam se tome nadao i ufatio me totalno nespremnog. No ne lezi vraže, nakon što su ga zmajevi potśetili na dva oka što gledaju San Francisko, pisac halucinira i čuje glasove, javlja mu se neki Hasan i veli “za tebe bi i hiljadu puta”!? “Pa majku mu jebem, Hoseini, što to znači” misao me obuhvati? Treba li ja sad da nagađam što bi taj Hasan za pisca učino iljade puta, je li, bi li mu pomoga dovuć leba iz prodavnce, pozajmio kakvija para, bi li mu donio toalet papira ono dok sere iza zidića i žmirka, ne kužim “kakve hiljade puta za njega”, o čemu lik priča. Sav mi nešto tajanstven. No otkriće se na četvrtoj strani, tješim se.
4. I četvrta strana dolazi, no nema objašnjenja što bi mu to radio Hasan hiljade puta ako treba. Do tog momenta sam već skontao da su on i Hasan gejevi, i da bi oni hiljade puta ponavljali neke seksualne radnje valjda. Potrudih se da ne zamišljam scenu.
A onda… pisac sijeda naklupu. Pored vrbe naravno. Ne može se śeđet pored kakvog drugog drveta, nema šanse da to bude hrast, ili jela, ili žbun kakvi, ne – no po pravilu vazda u te knjige sijedaju pored palmi i vrba. Il bar da je ljudski śeo za sto, i naručio kafu i kiśelu. Ne, no je baš ispod vrbe śeo i skontao da je te 1975 postao ono što je danas, da je valjda skontao da je gej. Strašno. Počinjem da plačem.
5. I onda peta strana nije počela sasvim loše. Kao, pisac i Hasan su zajebavali komšije tako što su ogledalcima usmjeravali sunčeve zrake, i tako ih nervirali. Kakva tupost. Mislim, obično komšije nerviraš tako što im ukradeš gume s auta, ili im ostaviš govno u cipelu, bačiš žvaku u kosu… ali ne, oni su se igrali sunčevim zracima. Pravi mali gejevi.
Onda kreće najgadniji dio – Haled opisuje Hasanovo lice. Ono je bilo, citiram, “savršeno okruglo”, “kao kod kineske lutke”, ” uzane oči nalik na lišće bambusa”, “nisko postavljene uši i brada koja štrči”… i tome slično. Kako ga je onako zaljubljeno opisa taman ka da vanzemaljca opisuje. I sve tako, glupost do gluposti. Počinjem da povraćem.
Bačio sam knjigu.
Zašto svi ti pisci koji blage veze s ničim nemaju, su opštepopularni, vazda se pitah. Halil Džubran, Skot Pek, Sent Egziperi, Paolo Koeljo… gomila gluposti koje bi valjda trebalo da čitamo i dok povraćemo da se oduševljavamo.
Vrlo veoma fantastično ovaj fenomen je prikazan u “The Tale Of Scrotie McBoogerballs” (“Priča o Mudancetu
Slinojajiću). With a subtitle.
I ja bihti se rado pridruzio i ispovracao se ali dje stavi egziperija crni sinko
Pa ne znam tačno, samo ne mogu ga čitat više od par strana… dalje a-a. A i nešto mi nije logično da ga svi ljudi opisuju na isti način i ushićuju se maltene istim riječima, to mi malo previše liči na podilaženje većinskom ukusu čitalaca, što bi opet bilo potvrda zašto ga ne mogu čitat – jer bi se to svodilo na foliranje, u suštini.